Урушена сухозида мосна конструкција, којом је извршено премоштење цјевовода преко изванредно неприступачног терена испресјецаног великим каналима, стрминама, планинским вододеринама и покривеног густом шумом представља једини пут којим се цјевовод могао адекватно трасирати у вријеме кад је изграђен, и представља велики подухват чак и сто година касније. Ова импресивна интерпретација инжењерског знања из времена почетка двадесетог вијека (цјевовод грађен у периоду од 1912. до 1918. године) током стољетне експлоатације и бурних промјена урушила се што је пријетило угрожавању стабилности цјевовода, од кога зависи водоснабдијевање великог броја становника Сарајевско-романијске регије.

Приликом реконструкције циљ је био не само оспособљавање носиве конструкције, него се водило рачуна о задржавању импресивног изворног изгледа као симбола инжењерства са почетка вијека, чија карактеристика уклапања у природни амбијент не може бити замијењена финансијски мотивисаним „савременим“ приступима.

На овај начин осигурана је потребна носивост овог објекта, сигурност у погледу водоснабдијевања а задржала се естетика и живост цијеле грађевине.